На данашњи дан рођен је Михаило Kонстантиновић

На данашњи дан пре 125 година, 23. марта 1897. године, у Чачку је рођен Михаило Kонстантиновић, познати српски правник, декан Правног факултета у Београду, творац Закона о облигационим односима који је и данас на снази, министар правде и носилац Албанске споменице. Kонстантиновић је отац познатог српског писца, филозофа, есејисте и књижевног критичара Радомира Kонстантиновића. Kонстантиновићеви родитељи, отац Илија, који је био надничар и мајка Пава,  девојачко Ратковић, избегли су из Санџака јер је Илија дошао у сукоб са турским властима одбијајући да бесплатно кулучи неком локалном моћнику. Михаило је школу учио у Чачку и био одличан ђак упркос сиромаштву. Ослобођен је таксе за сведочанство, јер је „имовног стања – сиротог“.

По избијању Првог светског рата, иако је тек био завршио шести разред гимназије, од августа 1914. до октобра 1915. служио је добровољно као болничар писар у Другој војној болници у Чачку. Након што је 6. октобра 1915. године Аустроугарска балканска армија покренула офанзиву на Kраљевину Србију, Kонстантиновић се у јесен и зиму 1915. повукао са српском војском на југ. Јануара 1916. прешао је у Француску. У мају је ступио у Прву чету Српског универзитетског батаљона у Жозијеу. Франсука влада омогућила је српским ђацима да похађају курсеве и доврше своје школовање прекинуто ратом, па је Михаило матурирао крајем 1916.године.

Јуна 1917. демобилисан је и послат на студије права. Током трогодишњих студија права Михаило је имао прекид у студирању јер се добровољно пријавио у француску војску и учествовао у борбама на западном фронту. Дипломирао је 17. јула 1920. године.

По повратку у земљу, указом Министарства правде од 12.новембра 1920, постављен је за писара II класе Охридског првостепеног суда. Међутим, убрзо је дао отказ на службу јер је добио државну стипендију за докторске студије. Kонстантиновић се вратио у Лион где је од 1921. до августа 1923. био на студијама. Докторску тезу „Le periculum vei renditae en droit romain classique“ (Прилог теорији ризика у римском класичном праву) одбранио је 7. јула 1923. године.

Након одбране докторске дисертације, указом Министарства правде на кратко поново службује у Охриду, а потом је изабран за доцента на Правном факултету у Суботици, на катедри за грађанско и међународно приватно право. Јула 1924. оженио се Радојком (Беком) Поповић, кћерком Симе Поповића, професора гимназије у Пироту и Јелисавете Поповић, учитељице. Њен брат је био Радомир Поповић, правник, дугогодишњи директор Државне класне лутрије, а потом виши правни референт Инвестиционе банке. Августа 1926. Михаило Kонстантиновић је унапређен у звање ванредног професора на факултету у Суботици. Фебруара 1935. премештен је на Правни факултет у Београду, где је 1937. постао редовни професор.

Од августа 1939. до марта 1941. године Kонстантиновић обавља функцију министра без портфеља и министра правде у влади Драгише Цветковића. Један је од идејних твораца споразума Цветковић-Мачек заједно са професорима Михаилом Илићем и Ђорђем Тасићем. Дао је оставку на министарску функцију због неслагања са приступањем Тројном пакту.

После наредбе о капитулацији, априла 1941. избегао је у Египат, одакле је прешао у Палестину, па је од стране владе у Лондону послат у Турску, ради прикупљања материјала о ратним злочинима у Југославији и проучавању питања одговорности за ратне злочине. Априла 1942. вратио се у Египат и бавио се истим послом до јуна 1944. када га је нови председник југословенске владе у Лондону, др. Иван Шубашић, позвао у Лондон да ступи у владу споразума Тито-Шубашић, као министар спољних послова или амбасадор у САД. Одбио је да ступи у владу, али је са Шубашићем ишао у Италију ради преговора са Националним комитетом ослобођења Југославије. Био је спреман да помаже Шубашићеву владу, али је одбио да преузме било који положај.

Фебруара 1945. вратио се у земљу и наставио да ради на Правном факултету као шеф катедре за грађанско право. Три пута је биран за декана Правног факултета. Основао је Спољнотрговинску арбитражу при Привредној комори Југославије и био њен дугогодишњи председник. Оснивач је и први главни и одговорни уредник часописа „Анали Правног факултета у Београду“ (1953-1960). Израдио је нацрте већег броја капиталних законских текстова, међу којима су између осталих: Основни закон о браку (1946), Основни закон о односима родитеља и деце (1947), Основни закон о старатељству (1947), Закон о усвојењу (1947), Закон о застарелости потраживања (1953) и Закон о наслеђивању (1953).

Године 1969. објавио је, у издању Правног факултета у Београду, књигу „Облигације и уговори, скица за законик о облигацијама и уговорима“. Осим  дисертације штампане у Лиону 1923. то је једина његова књига. Тек после смрти Михаила Kонстантиновића 1982. часопис Анали у у двоброју 3-4, за исту годину, објавио је избор његових чланака, штампаних између 1924. и 1976, у уверењу да ће тако „ово велико правничко благо постати доступно широком кругу корисника, посебно младих и служити им као путоказ, узор и подстрек.“

Михаило Kонстантиновић преминуо је у Беогаду 30. јануара 1982. године у својој 85. години.

 

Звуци Србије

Фото: Удружење Чачана у Београду

%d bloggers like this: