Раде Богићевић би данас напунио 86. година

Пре 86 година, 19. фебруара 1936. године, у селу Јежевица код Чачка рођен је Раде Богићевић, један од познатих народних певача, музичара, текстописаца и аранжера, човек префињеног и препознатљивог музичког стила. Богићевић је завршио чачанску Гимназију, а затим и музичку школу „Станковић“, теоријско-наставни одсек, у Београду, у којој касније постаје наставник музике. Слободни је уметник од 1960. године. Аутор је текстова и музике 200 песама. И поред завршеног теоријско-наставног одсека, рано је научио да свира гитару, бас, клавир и хармонику. Хармонику је са пуно душе свирао крадом по тадашњим кафанама, а његово свирање и певање чули су и врло брзо као квалитет препознали многи чачански музичари. Kада је пред двадесетак музичара одсвирао и отпевао неке своје песме, многи су се одушевили, а само ретки су наслутили човека који ће покренути револуцију у народној песми. Богићевић је добитник Златне плакете Издавачке куће Југотон, прве златне плоче тог издавача и прве златне плоче у тадашњој СФРЈ. Ово призање добио је за песму „По градини месечина као дан“. Богићевић је такође добитник повеље за изузетан стваралачки рад Удружења естрадних уметника Србије. Између осталог објавио је и књигу песама „Нове песме“.

У Kултурно уметничком друштву „Браћа Стаменковић“ у Београду, Раде упознаје музикалну Личанку Босу Овуку, текстилног техничара. Боса је прелепо певала и такође свирала хармонику. Kроз дружење и наступе у културно уметничком друштву између њих се јавила љубав, па су се врло брзо венчали. Раде је био одушевљен Босиним вокалним способностима, све Што је Раде написао и компоновао Боса је са лакоћом отпевала. Почели су са самосталним наступима по периферији Београда. Тако се појавио мешовито вокални дует, стилски потпуно различит од бројних дуета тог доба. Њихове песме су од стране најстроже критике проглашене за народњачке оперете. Народ је њихове песме прихватио као своје, иако нису снимили ни једну изворну песму. На многим плочама пратили су их ансамбли Јовице Петковића и Драгана Алексића. Песме овог дуета величају лепоту природе и патријархалног начина живота: „По градини месечина к’о дан“, „Звиждук у градини“, „Марамица свиленица“, „Kуд’ да идем и где да те тражим“, „Обране су јабуке румене“, „Kоловођо, колом крени“, „Знао сам те кад си била мала“ и многе друге.

У јеку највеће популарности, позвани су на један музички фестивал. Строга комисија одредила је правила и направила оштру селекцију. Уочи самог наступа са песмом „Kоловођо, колом крени“, интервенисао је Бора Илић – неприкосновени музички ауторитет Радио Београда, тражећи од Радета да не пева поменуту песму, јер је толико испред осталих да би обесмислила такмичење. Радетов понос није пристао на такав захтев и практично никада више нису запевали на телевизији, сем у једном појављивању у Београдској хроници.

Године 1993. године брачни пар Овука-Богићевић сели се за Чачак. Ту настављају да наступају, углавном на приватним журкама и међу пријатељима, далеко од популарности и пажње шире јавности. Упркос томе њихове песме су и дан данас дубоко укорењене и радо слушане у народу. Понекад слушаоци не знају ко су уметници који су песму написали или је изводе, али саме песме дуета Овука-Богићевић су препознатљиве и омиљене. Боса Овука је преминула 1. фебруара 2003. године, а Раде Богићевић 12. јануара 2012. године у Чачку.

 

 

 

Звуци Србије

Фото: Принтскрин уоутубе

%d bloggers like this: