Преминуо Драган Жома Јовановић
Жомина кућа надалеко је позната по “Веселој школи хармоникаша” из које је изашло стотине успешних дугметараца, победника у Сокобањи, шефова оркестра
“Веровах у љубав и надах се теби
да ћеш једном доћи у пролеће неко,у надању дугом признао сам себи
ја сам ипак много од среће далеко.
Чеках те да дођеш једну вечност целу
док љубави беше, док је срце младо,
ја још чувам за те жишку у пепелу,
где си моја изгубљена надо.
Веровах у љубав и надах се дуго
да ћеш можда доћи једног топлог лета,
у надању другој срце дадох туго,
о, судбино моја, к’о да си проклета.
Веровах у љубав и надах се вечно,
ево лето дође, скоро ће и зима,
ко се много нада, тај не живи срећно,
да л’ љубави праве још на свету има.”
(Драган Јовановић Жома)
Пре три дана преминуо је Драган Јовановић Жома, хармоникаш, композитор, аранжер, педагог и вечити боем. Да је написао само ову “Жишку у пепелу” (познатију по називу “Где си моја изгубљена надо”), заслужио је овај скроман помен.
– Ја сам наследио и хармонику и уметничко име мог славног оца Живомира Жоме Јовановића, писара, хотелског и кафанског певача и свирача, ретко писменог хармоникаша, пријатеља Мије Крњевца и Буце Јовановића, творца “Веселе школе хармоникаша” – причао је Драган Јовановић Жома.
– Мој деда Животије је био трубач, имао је свој оркестар од седам чланова који је свирао народна весеља у Јагодини и околини. Мој отац је, поред свих дувачких инструмената, научио да свира и виолину, гитару, тамбуру, клавирку и дугметару. Мени је у аманет оставио и хармонику и школу хармонике и књигу “А, Б, Ц школа за самостално учење нота и свирања на хармоници”.
Жомина кућа надалеко је позната по “Веселој школи хармоникаша” из које је изашло стотине успешних дугметараца, победника у Сокобањи, шефова оркестра.
– Наша кућа се орила од хармонике. Био је то прави интернат, нешто као колеџ, по угоеду на светске санаторијуме. Долазили хармоникаши из целе Југе и расејања. 500 квадарата стамбеног простора мој отац је одвајао за ученике. Сви су имали смештај, нико није смео да буде гладан током наставе.
– Пратећи ентузијазам мога оца у раду са ученицима, на време сам схватио да само вежбањем и упорношћу можемо сами да научимо да чиатмо и пишемо ноте. Јер, сви који лепо свирају, лепо су се и намучили. Један од њих сам и ја.
Стазама свог славног оца Жоме кренуо је и његов син Драган Јовановић. Кад је са оцем савладо све тајне хармонике, завршио је и Вишу педагошку школу у Сарајеву. Већ од средине 60-их, као ретко писмен музичар, почео је да компонује за будуће легенде народне музике: “Где си моја изгубљена надо” (Александар Станојевић Бокан), “Ти си моја слатка тајна” (Мики Гајић), “Шта ћу мајко сад”, “Сећаш ли се оног дана” (Тозовац, прва плоча из 1965.), “Отишла си изненада”, “Букет плавих Љубичица” (Милан Бабић), “Ја сам шофер прве класе” (Драгољуб Лазаревић), “На свет дођох да одиграм себе” (Мића Рашић), “Шумадијо моја мила” (Дејан Медени) …
– С обзиром да су моји пореклом из Левча, на мојим првим плочама и песмичцима потписаивао сам се као Левчанин. За време студија у Сарајеву упознао сам Виду Павловић, тада потпуно анонимну кафанску певачицу. Написао сам јој прве песме, све припремио за снимање. Кад је требало да потпише први уговор за Југотон, уредници су били разочарани – Вида није знала да се потпише и од посла није било ништа.
Није се Жоми посрећило са Видом, али јесте са Богумилом Милом Јеремић Јовановић, најумилнијом шумадијском певачицом. Само за Милу Јовановић компоновао је десетак прелепих песама: “Немој да се поздрављамо”, “Ту на месту загрљаја”, “Морам да те заборавим”, “Ти си мени онај прави”, “Нисам крива ја”, “Врати ми пролеће”, “Ја сам за тобом патила”, “Био си моја једина љубав”…
– Искрено, рано сам почео и да свирам и да компонујем. И ти певачи су били почетници кад су певали моје песме. Изгледа да сам моје најбоље песме подарио мојој супрузи Мили. Можда је тако и боље – све паре у једну кућу.
Својим песмама обележио је десетине фестивала на просторима бивше Југе, од “Моравских бисера” (“Где си моја изгубљена надо” – Александар Станојевић Бокан) до најновијег “Београдског сабора” (“Погледај ме једном вило” – Раша Павловић, “Шта бих ја да ми песме није” – Зорица Минић)…
Из школе хармонике Драгана Јовановића Жоме (истурена одељења у Бијељини и Цириху) изашло је преко хиљаду обучених ученика на хармоници. Себии и својим ученицима посветио је песму:
“Свако вече у собици малој
све до зоре једно светло гори,
и чују се звуци хармонике,
као река кад тихо жубори.”
Драган Јовановић Жома биће сахрањен у понедељак 29. августа на гробљу у Јагодини.
Звуци Србије/Телеграф
Фото/Фацебоок