145 година од рођења српске математичарке која је остала у сенци Ајнштајна

Милева Марић-Ајнштајн рођена је у Аустроугарској, у Тителу, 19. децембра, 1875. године. Била  је српска математичарка и прва супруга Алберта Ајнштајна, једног од најинтелигентнијих људи 20. века.

 

Милева Марић рођена је у богатој породици. Њен отац, био је штедљив и сналажљив економ. Поседовао је салаш у околини и кућу у Каћу, кућу у Новом Саду, имања Титела, Новог Сада и код Бања Луке. Стечено богатство трошио је на школовање деце. Пре Милеве, родитељи су имали Милицу и Вукашина, који су рано умрли, а након Милеве рођени су Зорка и Милош. Милева је као дете била окружена пажњом родитеља и шире породице. Приликом рођења Милеви је ишчашен кук, тако да јој је лева нога била краћа. Тај деформитет у почетку није био толико приметан, већ каснијекада је почела да храмље. Њена млађа сестра Зорка имала је исти проблем, али је Зоркина телесна мана била израженија него Милевина. Милева је била весело и послушно дете, примерна у свему.Основну четворогодишњу школу завршила је у Руми, а школовање је наставила у 1886. у Вишој женској гимназији у Новом Саду. Следеће године  прешла је у Реалку у Сремској Митровици. Матурирала 1890. У Сремској Митровици није могла да настави школовање, јер су пети и шести разред у Реалци уведени касније. Зато је од 1890. похађала Краљевску српску школу у Шапцу. Затим су се преселили у  Загреб, па је Милевин отац морао да тражи специјалну дозволу да би као приватна ученица могла да похађа школу, која је била искључиво за дечаке. Шести разред завршила је 1893. године.  Наредне школске године јој је дозвољено да јавно слуша часове физике и изузета је од плаћања школарине. Испите из седмог разреда је положила 1894. године. И тада су њене најбоље оцене биле из математике и физике. Последњи завршни разред ипак није завршила у Загребу. Отац је желео да заврши гимназију и добије диплому у Швајцарској. Пре пресељења породице у Нови Сад 1895. године, уписана је у четврти разред Више девојачке школе у Цириху, коју је с одличним успехом звршила наредне године, а затим је на пролеће положила и матурски испит у Савезној медицинској школи у Берну. Матерњи језик јој је био српски, а у средини у којој је живела научила је мађарски и немачки, који је кроз школовање усавршила, а учила је и француски. Била је повучена и одлична ученица. У лето 1896. уписала је летњи семестар Медицинског факултета на Универзитету у Цириху. У октобру се пребацила на Државну политехничку школу на студије математике и физике. Била је тек пета жена која је примљена у ову школу. Уписала се на студије математике и физике као једина и најстарија жена у групи. У истој групи су се налазили Марсел Гросман, Луј Корлоз, Јакоб Ерлат и Алберт Ајнштајн, као најмлађи (тада је имао свега 17 година).

 

На пролеће 1897. развиле су се симпатије и студентска љубав са Албертом Ајнтајном. Плашећи се ове везе, октобра 1897. се исписала са Политехнике у Цириху и отишла у Хајделберг, у Немачкој, где је на трећем семестру слушала предавања из теоријске физике код Филипа Ленарда. Међутим, званично није била уписана, јер то девокама није било дозвољено све до 1900. године. Док је била одсутна дописивала се са Албертом. На његов наговор, четврти семестар је ипак наставила на Политехници у Цириху, где се вратила 1899. Почетком октобра те године је положила петопредметни прелазни дипломски испит, што су њене колеге већ учиниле годину дана раније. Почетком марта 1900. године, професор Вебер је прихватио њен дипломски рад из области провођења топлоте. Веза са Ајнштајном је након повратка у Цирих планула. Милевини родитељи се нису противили тој вези, пошто су знали да су њене шансе за брак биле мале због њене болести. Алберт је 1900. желео да се венчају. Међутим, његови родитељи, посебно мајка Паулина, су се противили јер је била старија од њега 3 и по године и није била Јеврејка, већ Српкиња и исто као он интелектуалац.

 

 

Албертови покушаји да постане асистент, најпре код професора Вебера, а затим и код Хурвица нису били успешни и што је довело у питање његову пословну и научну каријеру, и немогућност финансијског осамостаљивања, што је сматрао условом за склапања брака са Милевом. Милева и Алберт су се поново састали на језеру Комо. Неколико недеља касније Милева је открила да је трудна.

 

У Новом Саду, крајем јануара или почетком фебруара 1902. Милева је родила кћерку Лизерл, крштену у Новом Саду као Љубица. У својој 27. години, са незавршеним факултетом и ванбрачним дететом, почела је да се осећа као срамота за породицу. Лизерл је као мала оболела од шарлаха и две године након рођења јој се изгубио сваки траг. Није познато да ли је умрла и да ли је дата на усвајање. Одговор о њеној судбини је покушао да да британски писац Филип Сингтон у свом роману, по коме је девојчицу усвојила једна породица из породице у банатском селу Орловату. ]Када се Милева придружила Алберту у Берну, дете није било са њом.

 

 

У међувремену, Алберт је добио посао у патентном заводу у Берну. Алберт и Милева су се венчали у Берну 6. јануара 1903. Станови у којима су у Берну живели постали су кабинети за заједничка теоријска истраживања из физике, где су настајали многобројни научни радови. Алберт је шест дана недељно проводио у патентном заводу, слободно време је посвећивао физици. Живот им је постао лакши када је Алберт добио повишицу. Добили су сина Ханса Алберта. Без обзира на обавезе око деце, Милева је сарађивала у научним истраживањима, као што су радови на конструкцији инструмената за мерење малих електричних напона од 1907. до 1910. Године. Ајнштајн је 1905. објаснио фотоелектрични ефекат, а 1908. је добио лиценцу за рад на универзитету у Берну. Следеће године је дао отказ на Универзитету у Берну и патентном заводу и прихватио је место ванредног професора теоријске физике на Универзитету у Цириху. Ајнштајн је почео да се дописује са рођаком у коју је био заљубљен као дечак, па је брак са Милевом запао у кризу. Да би покушали да превазиђу проблеме, отпутовали су на одмор. Њихов други син Едуард је рођен 1910. Следеће године, Алберт се са породицом преселио у Праг, где је постављен за редовног професора на Универзитету Карл-Фердинанд. У Прагу су живели краће време у периоду 1911–1912. За Милеву је овај прелазак био тежак. Као Српкиња је била осетљива на напетости између немачких и чешких националиста, са којима са као припадница словенског народа идентификовала. Алберт се 1912. вратио у Цирих, што је био потез за који је Милева веровала да ће ојачати њихов брак.

 

 

 

На Малу Госпојину, њихова деца, Алберт и Едвард су крштена у Николајевској цркви по православном обичају, а кум деци је био породични и страначки пријатељ Лазар Марковић. Алберт је пронашао новог сарадника за математику Марсела Гросмана. Такође је однос са рођаком, Елзом Левентал, претворио у љубавни. До кризе у браку је дошло на пролеће 1914. када је Алберт прихватио положај сталног члана престижне Пруске академије наука, као и место редовног професора на Универзитету у Берлину. Милева је испочетка одбила да прати Алберта, пошто је Елза живела у Берлину, али су се ипак преселили. Алберт је направио списак наредби за Милеву, са заповестима као што су „одговарај ми само када ти се обратим“. У јулу 1914, дан пре избијања Првог светског рата, Милева је спаковала ствари и вратила се са децом у Цирих. Алберт је остао са Елзом и довршио Општу теорију релативности. Током ратних година Милева и Ајнштајн су се отуђили. Године 1916. Алберт је затражио развод од Милеве, која се разболела од овог захтева. Док је Милева била болесна, њена млађа сестра Зорка се бринула о деци, али је на крају због бриге за сестру доживела нервни слом, па је следеће две године провела у психијатријској клиници. Милева је коначно пристала на Албертов захтев за развод 1918. Према бракоразводном уговору, Ајнштајн се обавезао да уколико добије Нобелове награде целокупан новац додели Милеви. Званично су се развели 14. фебруара 1919, а Алберт се оженио Елзом 2. јуна 1919. Те године, савијање светлости у гравитационом пољу за време помрачења Сунца је било главни доказ за Општу теорију релативности, што је Ајнштајну донело светску славу.

 

 

Тешко оболела сестра Зорка је доживела још један нервни слом, а претходно је запалила велику количину новца својих остарелих родитеља у Новом Саду. Милевин отац Милош је 1922. умро од можданог удара, а Зорка је законски проглашена неспособном.

Иако је постао славан због теорије релативитета, Ајнштајн је Нобелову награду за физику добио за објашњење фотоелектричног ефекта (1922). Новац од награде у износу 121.572 шведске круне, или око 32.000 америчких долара је предао Милеви.

 

Мада је инфлација доста умањила вредност тог новца, Милева га је уложила у куповину некретнина у Цириху, као и за негу млађег сина Едуарда, који је 1930. оболео од шизофреније. У једном од станова је живела са синовима, а касније и сама. Тридесете године су за Милеву била јако тешке: Алберт, који их је повремено посећивао и Елза су због нациста из Немачке емигрирали 1933. у Сједињене Државе, Милевина мајка је умрла на дочеку нове 1935. године, а сестра Зорка је умрла 1938. године. Старији син Ханс Алберт је са својом породицом 1938. емигрирао у Сједињене Државе, где је њен најмлађи унук Клаус Мартин умро у року од неколико месеци.

Након сестрине смрти боравила је код својих кумова Ђоке и Саде Гајин у Новом Саду, ради решавања имовинских питања, која су се закомпликоване, јер се брат Милош водио као нестао током Првог светског рата.Милева је због дугова насталих око лечења Едуардове болести морала да прода две куће, а претила је опасност да остане и без треће, па се обратила Алберту за помоћ, који је преузео власништво над кућом, али ју је 8 година касније изненада продао за 85.000 швајцарских франака, под условом да купац дозволи Милеви да остане у кући. Међутим, на дочеку Нове године, Милева је изненада добила званично обавештење да је њен најам истекао. Један пријатељ јој је покушао продужити боравак и откривено је да је купчевих 85.000 франака случајно уплаћено на Милевино име. Алберт је захтевао да му Милева врати новац и претио да ће избацити Едуарда из тестамента.

Тог пролећа Милеви је позлило током једног Едуардовог насилног напада, и онесветила се. Умрла је 4. августа 1948. године на циришкој клиници „Еос” у коју је доспела месец дана раније због шлога. Лева страна тела јој је била одузета и отежано је говорила. Сахрањена је на циришком гробљу Нордхајм.О њеној смрти у Југославији није било вести.

 

Мада је одувек било доказа о Милевином извесном научном доприносу, у открићима која су приписивана једино Алберту, њен лик је временом падао у заборав. Неки кругови блиски Алберту су негирали било какав њен допринос у науци. Овај став први је променио совјетски научник Абрам Јофе. Он је 1955. тврдио да је у редакцији имао прилике да види оригинале научних радова који су 1905. године објављени у часопису „Аналан дер Фисик” као Албертови радови, и да су они носили потпис „Еинстеин-Маритy”.

 

 

Фото: Јутјуб, принтскрин

 

 

Звуци Србије