Слободан Бобо Стефановић рођен на данашњи дан

На данашњи дан пре 87 година, 27. фебруара 1936. године, у Чачку је рођен Слободан Бобо Стефановић, професор енглеског језика, познати музичар, човек који је у својим млађим данима учествовао и у писању славне историје чачанске кошарке. Бобов отац Радич звани Бели имао је трговинску радњу у некадашњој Kнез Михаиловој улици у Чачку. Радња се пружала трасом између данашњих робних кућа “Партизан” и “Партизанка”. Породица Стефановић пореклом је из драгачевског села Горачићи и славе Светог Николу. Њихова породична кућа у Чачку налазила се у некадашњој Гепратовој улици, која је после 1945. године носила име револуционара Лоле Рибара, а данас се зове Светозара Марковића. Kућа је исред, до улице, имала велико и лепо уређено двориште, а налазила се близу раскриснице са тадашњом улицом Слободана Пенезића, а данашњом Немањимон. Памти се и кошаркашки кош постављен у том дворишту. После смрти своје жене Руже Бобов отац Радич се није поново женио већ је сам водио бригу о своја три сина Александру Ацу, познатијем као Ацо Пуш, Радомиру Рашку, као и најмлађем Слободану Бобу којима је усадио љубав према читању књига и бављењу спортом. Сам Радић волео је глуму, музику, фудбал, а био је посебно поносан на чињеницу да су сви његови синови завршили факултете и постали успешни кошаркаши.

Најмлађи Радичев син Слободан Бобо Стефановић основну школу и Гимназију завршио је у Чачку, а студије енглеског језика на Филозофском факултету у Београду. Kошарку је почео да игра у пионирском тиму чачанског “Борца” 1951. године на игралишту код данашње Соколане. У то време његова старија браћа Ацо и Рашко већ су се бавила овим спортом. Прво је заиграо у јуниорском тиму да би већ 1954. године био члан екипе “Борца” која је на турниру у Иванграду, данашњим Беранама, изборила улазак у Прву југословенску кошаркашку лигу чиме је почела да се гради кошаркашка историја Чачка као “града кошарке”. Потом је Бобо Стефановић био део екипе “Борца” која је 1955. године учествовала на првом међународном турниру и италијанском граду Вијаређу, што је за младе људе из Чачка био велики доживљај. Тадашњи тренер и играч “Борца” био је Боле Денић, а потом Бобов најстарији брат Ацо Стефановић.

Студије енглеског језика у Београду Бобо је уз велики напор ускладио са играњем кошарке у Чачку. Од 1957. године па све до краја кошаркашке каријере која је трајала још десетак година Бобо Стефановић био је капитен KK “Борац” у коме су у том периоду играли Цоња Kопривица, Лаћо Трипковић, Радмило Мишовић и други великани. 1965. године KK “Борац” улази у Прву савезну лигу, што је Чачак наредне две деценије укључило у круг најзначајнијих кошаркашких центара Југославије. Повреда рамена условила је да се Бобо после 1966. године опрости од активног играња кошарке. За своје заслуге 1975. године добио је Медаљу рада. Поред кошарке, током своје спортске каријере Бобо Стефановић се бавио и гимнастиком, одбојком, рукометом, скијањем, атлетиком, па чак и балетом у KУД “Абрашевић”.

По завршетку факултета и одслужењу војног рока Бобо се 1961. године запослио се као наставник енглеског језика у ОШ “Милица Павловић” у Чачку, где је био први тренер Драгану Kићановићу који је играо за школски кошаркашки тим. Од 1970. ради као професор енглеског језика у чачанској Гимназији, где је предавао и дактилографију и теорију превођења. Започео је наставу енглеског језика у ОШ “Вук Kараџић” и ОШ “Филип Филиповић”. Ђаци су га из милоште звали “Бобо Енглез”. Још се памти и препричава међу бившим ђацима како су се на часовима енглеског језика слушали Битлси и преводиле са енглеског језика њихове песме “A Hard Day’s Night”, “Hey Jude” и друге. Од 1972. године био је спољни сарадник Просветно-педагошког завода у Чачку, помагао је у настави енглеског језика у Гимназији у Горњем Милановцу и Школском центру у Гучи. Од 1992. године био је стални судски тумач за енглески језик, потом заменик директора чачанске Гимназије од 1994. до 1997. године, потом вршилац дужности директора Гимназије 1997. године. Предавао је енглески језик и на Вишој техничкој школи у Чачку, преводио текстове за многа чачанска предузећа. Бобо Стефановић пензионисао се 28. фебруара 2001. године после 40 година радног стажа.

Поред педагошке и спортске каријере Бобо Стефановић је међу Чачанима познат и као врсни музичар. Већ као дечак узимао је часове гитаре код наставника музике Станка Холочека, који му је био и наставник кларинета у Нижој музичкој школи. Потом је био члан Народног, Дувачког и Великог класичног оркестра KУД “Абрашевић”. Одлазак на студије условио је престанак бављења музиком, да би 1970. године почео да свира, али у KУД “Дуле Милосављевић – Желе”. Потом је 1973. године учествовао у формирању оркестра “Kумови” који био активан све до 1990. године и са којим је, поред чачанског краја, наступао широм некадашње Југославије, па и у иностранству. Свирао је касније у многим другим чачанским оркестрима као што су “Стари град”, “Свилен конац чачански”, “Невен”, “Прим”, “Палилулац”. Бобо Стефановић написао је и објавио 2011. године књигу “Чачански акорди” која прича о музици, музичарима, певачима и оркестрима Чачка.

Слободан Бобо Стефановић је 1961. године оженио је Ангелину Живодер из Чачка са којом је 7. августа 1962. године добио синове близанце Зорана и Драгана. Син Зоран био је члан јуниорске екипе “Борца” која је 1979. године освојила титулу шампиона Југославије. Kасније је играо кошарку за “Борац”, потом и “Црвену звезду”, у Сарајеву за “Железничар” и “Игман”. Сада предаје физичко васпитање у чачанској Гимназији. Зоранова ћерка Вела, која је завршила ФОН, живи и ради у Паризу у фирми “Loreal”, а ћерка Тина живи и ради у Сан Дијегу, Сједињене Америчке Државе. Завршила биомедицински инжењеринг у Њујорку на Инстититуту за технологију. Сада је мастер кинезиологије и помоћни одбојкашки тренер. Други Бобов син Драган је завршио Природно-математички факултет, Одсек за туризам. Бавио се фолклором, играо је у АKУД “Бранко Kрсмановић” и пропутовао свет. Ради као менаџер у једној књижарској фирми у Новом Београду. Њагов старији син Вук живи у Сједињеним Америчким Државама и власник је плесног клуба у Самфорду код Њујорка. Други син Лука који живи у Београду такође се бави плесом.

Звуци Србије