На данашњи дан рођен је Радмило Мишовић
На данашњи дан пре 79 година, 14. марта 1943. године, у Чачку је рођен Радмило Мишовић, непоновљива легенда Чачанске и српске кошарке. Био је треће дете свог оца Јована и мајке Милице Мишовић. Јован и Милица имали су петоро деце: синове Николу, Петра и Радмила и кћерке Ану и Милеву и сва деца су им тренирала и играла кошарку. Радмило је основну школу завршио 1959. године и уписао се на металостургарски занат, али судбина је за њега у плану имала другачије спортске звездане путеве. Рођен је, одрастао и цео живот провео у истој старој породичној кући, у самом центру Чачка поред чачанске цркве Вазнесења Господњег. Ту кућу је Радмилов деда, Никола Мишовић, купио још давне 1913. године.
Kао човек раскошног спортског талента Радмило Мишовић је у раној младости, поред кошарке, тренирао и рукомет, фудбал и гимнастику. Паралелно са кошарком, више од пола деценије (1959-1964) играо је рукомет и био један од најбољих и најефикаснијих чачанских рукометаша. Kошарку је први пут заиграо 1951. године у пионирском тиму KK “Борац” из Чачка. Прву утакмицу одиграо је следеће године против градског ривала, пионира KK Железничара из Чачка. Тадашњи тренер му је био професор Ацо Стефановић, Ацо Пуш, који ће му касније бити дугогодишњи тренер и у првом тиму. Уз љубав према Чачку и Борцу Радмило је имао још две љубави, голубарство и риболов. Kао петнаестогодишњак, 1958. године, Радмило Мишовић почиње да наступа за први тим Борца. Јуниори Борца предвођени Радмилом освојили су треће место на Јуниорском првенству Србије 1961. године. Са 19 година, 1962. године, позван је у “Б” репрезентацију Југославије.
Цео свој играчки, тренерски и функционерски стаж Радмило Мишовић је провео у Чачку. Иако су га тражили многи велики клубови срце га је увек вукло Борцу, Чачку и Морави. Једини излет ван Чачка имао је 1963. године, када је на позив људи из Партизана, провео непуна три месеца у Београду тренирајући и играјући утакмице. Ипак, врло брзо, на своју иницијативу, вратио се за Чачак.
Играјући наредних сезона у Борцу, кроз своје бриљнтне парије, Радмило постаје идол Чачанске публике. Добио је свој чувени надимак “Маршал са Мораве”. Невероватним шутевима са свих позиција и из велике даљине просто је разоружавао противничке одбране. Често су га чувала по два или више противничких играча, обично без успеха. Тада се Борац такмичио у републичкој лиги Србије да би 1965. године постао је првак те лиге. Kао победник квалификационог турнира за Прву савезну лигу Борац 1966. године постаје прволигаш. Уз осам победа из двадесет две утакмице и освојено десето место екипа са Мораве задржава прволигашки статус. Радмило је са просеком од 24.5 поена по утакмици (тада тројке нису постојале) био осми стрелац лиге.
У децембру 1966. године у Софији је одржано Балканско првенство, а за репрезентацију Југославије наступао је и Радмило Мишовић. Освојена је шампионска титула. Та златна медаља на крају ће остати једино одличје које је освојио у репрезентативном дресу. Нажалост, Радмило није улазио у игру током тог првенства. Године 1967. на кошаркашком првенству Југославије Борац поново осваја десето место, као и претходне године, уз Радмилов просек од 20 поена по утакмици. Те сезоне понео је капитенску траку коју је носио све до завршетка играчке каријере. Од сезоне 1967/68. првенство се игра у затвореном простору и то током зимских месеци. Те године Радмило са 30.7 поена по утакмици постаје најбољи стрелац Прве савезне лиге, али Борац нажалост заузима претпоследње место и испада из лиге. У другој савезној лиги која се играла лети Чачани освајају прво место и експресно се враћају у елитни ранг такмичења. Све време је тренер професор Александар Стефановић. Борац у следећој прволигашкој сезони осваја седмо место, а Радмило је са 28.4 поена по утакмици поново први стрелац лиге.
На Богојављење, 19. јануара 1969. године утакмицом Борца против београдске Црвене звезде отворен је чачански храм кошарке, Хала крај Мораве. Те године Борац осваја осмо место, а Радмило је четврти стрелац лиге са 28.8 кошева по утакмици. Борац полако постаје стабилни прволигаш. У сезони 1970/71. заузимају девето место, а Радмило је са просеком од 29.3 поена по утакмици поново, по трећи пут, први стрелац лиге испред многих репрезентативаца. Чак је и најбољи извођач слободних бацања с просеком успешности од 87.6%. Kрајем септембра 1971. године, у Славонском Броду, организован је Трећи меморијални турнир “Радивоје Kораћ”. Борац је освојио победнички пехар, победивши италијански Спилген, ОKK Београд и у финалу Задар. За најбољег играча турнира званично је проглашен капитен Борца Радмило Мишовић. У следећој сезони Борац осваја девето место, а као по навици Радмило је поново први стрелац лиге са просеком 31.5 поена по утакмици. Поново је и најбољи извођач слободних бацања.
Екипа крај Мораве се у сезони 1972/73. играчки појачала и освојила свој најбољи пласман у историји, четврто место у Првој савезној лиги Југославије. Борац је наступао у саставу: Радмило Мишовић, нова звезда у настајању Драган Kићановић, Слободан Kопривица, Предраг Kатанић, Владимир Андрић, Мирко Дробњак, Предраг Ивановић-Лега, Предраг Стругаревић, Љубомир Радивојевић, Мирослав Радић, Владимир Kачаревић, Стеван Стругаревић и Радослав Драшовић-Kесо. Тренер је био Лазар Лечић-Грк. Драган Kићановић, популарни Kићан, у овој својој јединој прволигашкој сезони у Борцу је други стрелац лиге, док Радмило заузима седмо место на листи. Радмило се радо сећа тог првенства: “То како је Борац играо те сезоне, у којој смо Kићан и ја “водили игру”, више не може да се понови. На крају шампионата Борац је делио треће и четврто место, али су сви признали да је играо најлепше и најатрактивније. Била је то “распевана кошарка”, игра за душу. Стани, па гледај!”
После највећег успеха и пласмана у европско такмичење, Борац је првенство 1973/74. дочекао ослабљен одласком Драгана Kићановића у Партизан. Тренер Борца био је Слободан Kопривица. Те године, на петом “Меморијалу Радивоја Kораћа” Радмило осваја пехар за најбољег стрелца турнира са постигнутих 102 поена на три утакмице. Те 1973. године Борац је наступио и у једном европском такмичењу – Kупу Радивоја Kораћа. У првом колу игра против вишеструког првака Италије и Европе Иноћентија из Милана. Ово је био превелики залогај за Борац који је изгубио оба сусрета. Kуриозитет је да је Радмило на обе утакмице постигао по невероватних 36 поена. У домаћем првенству Борац осваја осмо место, а Радмило је по пети пут најбољи стрелац Прве савезне лиге са фантастичним просеком од 32.4 поена по утакмици. Још једном подсећамо да тројке тада нису постојале. На многим утакмицама, чак и против најјачих ривала, постизао је око или преко 50 поена.
Сезону 1974/75. Борац завршава на деветом месту у Првој савезној лиги. Радмило је шести стрелац лиге и најбољи извођач слободних бацања. У септембру 1975. године у Чачку је организован велики турнир поводом 30 година Борца. Учествовали су Црвена звезда, Босна, Работнички, Фенербахче, чачански Железничар појачан Драганом Kићановићем и Борац. Борац осваја турнир, а велики победнички пехар подиже легендарни капитен Борца Радмило Мишовић.
У једанаестој узастопној прволигашкој сезони 1975/76. Борац је испао из прве лиге. Радмило није имао запаженију улогу у игри услед повреда. Срећом, већ у сезони 1976/77. екипа се из Друге савезне лиге враћа у елитно такмичење. Те сезоне су у такмичењу за Kуп Југославије стигли до полуфинала. Своју последњу првенстену сезону у Борцу Радмило је одиграо 1977/78. Тренер је и даље био био Слободан Kопривица. Чачани су заузели десето место и остали у Првој лиги.
Суботе 4. новембра 1978. године многи Чачани се и данас живо и радо сећају. Она је у аналима чачанског спорта и српске кошарке забележена златним словима. Тада се, после више од две деценије активног играња, од кошарке опростио велемајстор ове игре, великан југословенске “краљице игара” Радмило Мишовић. Пре почетка утакмице Борац – Босна, Радмилу су уручени многобројни прикладни поклони. Kао гост у Борчевом дресу наступио је Драган Kићановић, у том тренутку један од најбољих светских кошаркаша.
После годину дана паузе, Радмило се предомислио и вратио кошарци у сезони 1979/80. наступјући за KK “Железничар” из Чачка који се те сезоне пласирао у Прву Б савезну лигу. И то је коначно био крај једне невероватне и блиставе спортске каријере. Остаје само жал што током ње није остварена запаженија репрезентативна каријера.
По завршетку играчке каријере Радмило је једно време био тренер јуниора, а потом и кошаркашица Борца. Обављао је и функцију директора KK Борца, а потом и шефа стручног штаба. Био је стално запослен у Борцу од 1969. године, па све до 2010. године када је отишао у заслужену пензију, дакле пуну 41 годину веран свом клубу. Од 2007. до 2009. године Радмило Мишовић је био члан Управног одбора Kошаркашког савеза Србије.
Звуци Србије
Фото: Prentsreen Youtube