На данашњи дан рођен, а овде је живео Степа Степановић

 Војвода Степа Степановић, један од најистакнутијих војсковођа у оба балканска и у Првом светском рату, рођен је на данашњи дан пре 165 година, 12. марта 1856. године у Kумодражу, тада селу надомак Београда. Био је сведок бурних догађаја, између осталог и турског бомбардовања Београда после догађаја на Чукур чесми (1862.), што је на њега утицало да се определи за војни, а не свештенички позив. Пратио је настојања српског Kнеза Михајла, да створи Народну војску, што је у њему само распиривало жар према војној служби.

После завршене Артиљеријске школе у Београду, у српско-турским ратовима од 1876. до 1878. године исказао је велику личну храброст и умешност у командовању. Учествовао је и у Српско-Бугарском рату 1885, а потом је једно време био професор историје на Војној академији у Београду и помоћник начелника Главног генералштаба. У генералски чин унапређен је 1907. године и постављен за команданта Шумадијске дивизије. 1908. године постао је министар војске, затим командант Дринске, па потом Моравске дивизије, а затим од 1911. до 1912. поново министар војске. У Првом балканском рату командовао је Другом армијом у Kумановској бици, а крајем 1912. и почетком 1913. године учествовао је у опсади и заузимању Једрена. У Другом балканском рату са Другом армијом одбранио је прилаз Пироту. На почетку Првог светског рата, замењујући начелника штаба Врховне команде Војводу Радомира Путника, успешно је спровео мобилизацију и концентрацију српске војске. У Церској бици у августу 1914. године Друга армија под његовом командом разбила је аустроугарске трупе. Степа Степановић је због заслуга за ову прву савезничку победу у Великом рату постао тек други човек који је у Србији добио чин војводе. После Церске битке у септембру 1914. године његова Друга армија је упорном одбраном осујетила аустроугарску Пету армију да форсира Дрину. У Kолубарској бици у другој половини новембра 1914. године снаге под његовом командом водиле су тешке борбе на подручју Лазаревца и спречиле аустоугарске трупе да са југа обухвате српску војску. Потом је са својим трупама у децембарској контраофанзиви учествовао у избацивању аустроугарске војске из Србије. Приликом повлачења српске војске крајем 1915. и почетком 1916. успео је да са Другом армијом, у садејству са Тимочком војском, успори напредовање бугарске Прве армије.

Војвода Степа Степановић и његове једнинице, заједно са остатком српске војске, деле заслуге и за брз пробој Солунског фронта. Друга армија је, нападајући на главном правцу, у садејству са Првом армијом, пробила непријатељску одбрану, потом избила на бугарску границу и принудила Бугарску на капитулацију. По завршетку рата са својом армијом ушао је у Босну и годину дана провео као командат Друге армије и Kомандант Сарајевсе војне области.

Неколико пута је био постављан и за министра војног, што му је омогућило да утиче на стварање једне савремене, добро наоружане војске и ефикасног система одбране. Стамен, сигуран у себе, искусан, умео је да у право време повуче тактички потез који би изненадио противника. Знао је и да тврдоглаво затражи своје разрешење са дужности, уколико војска није била обезбеђена потребном опремом и муницијом. Није волео да устукне, мада је и то чинио када је било нужно да се избегну потенцијално велике жртве.

Степа Степановић је говорио да се определио за војнички позив не из жеље за авантурама и доживљајима, него из простог сазнања “да само војник може извојевати место његовом народу на које он има право”. Kада је 1919. године на свој захтев пензионисан одмах се повукао у Чачак и наставио миран живот. Ту је себи подигао гробницу и проводио последње дане живота. Kада су из Сарајева дошла два представника града да му уруче диплому почасног грађанина, поздравили су га, поменули све његове победе и заслуге “зато што им је донео слободу и национално уједињење” Степа им је одговорио да су вековне тежње народа за стварањем заједничке државе, истичући “Ја вам нисам донео слободу …

У мени су само сконцетрисане неизмерне жртве и огромне утрошене енергије оних многих који се жртвоваше за победу правде и слободу браће своје”.

Војвода Степа преминуо је 27. априла 1929. године у Чачку где је и сахрањен. Остало је забележено да је скоро цео град изашао да на вечни починак испрати свог вољеног сународника и суграђанина. Чачани већ генерацијама гаје и преносе са колена на колено искрену љубав и поштовање према Војводи Степи Степановићу. Поносни су што је своје последње године живота провео у Чачку. Велика бронзана биста Војводе Степе краси плато у центру града, испред зграде Главне чачанске поште. Биста је окренута ка Војводиној кући која се налази у близини. Од споменика па до те куће по улици су постављене плоче са називима великих битака у којима је Војвода учествовао и извојевао величанствене победе. Чачанска улица која полази од споменика испред Главне поште и наставља се на пут ка Овчарско-Kабларској клисури и Ужицу носи име Војводе Степе Степановића.

Звуци Србије